среда, 7. фебруар 2018.

Muzička empatija

 

      Da li ste se nekada zapitali kako uopšte odlučujete o tome koja muzika vam se sviđa a koja ne? Sad će mnogi da kažu " šta tu ima uopšte da se razmišlja, muzika ti se ili svidi ili ne". Pa nije baš tako prosto rekla bih. Kao i za sve u životu imam svoju nezavisnu teoriju o tome kako i zašto vam se neka muzika sviđa a druga ne. Pa da krenemo.

      Empatija je osobenost ljudi da osećaju tuđe misli, da saosećaju sa drugima i tačno znaju da pročitaju osećanja onoga ko stoji ispred njih bez ijedne jedine reči. Svi smo mi pomalo empatični. Doduše neko više neko manje ali uglavnom svi "bolujemo" od nje. Kakve sad to ima veze sa muzikom, reći će neko? Pa naravno da ima i to mnogo. Muzika je osećanje. Ono što je u vama u vašem srcu ili ako više volite u duši. Srce kuca određenim ritmom još od kada je stvoreno u majčinom stomaku i svako ima svoje posebne otkucaje i svoj lični ritam, zbog toga ne slušamo svi istu muziku ili slušamo sve ono što nama prija bez obzira koji je pravac u muzici. Ja sam jedna od takvih koji slušaju malo je reći svašta. Ja volim da kažem da slušam muziku "koja me natera da pomerim dupe". Mnogi to ne shvataju onako kako treba, shvate baš tako kako sam rekla pa dođemo do toga da misle da slušam samo nešto brzo i živo ali nije tako.  Realnost izgleda mnogo drugačije od tog "pomeranja dupeta". 

      Kako odlučujete o tome? Pa lepo. Po osećanju, po onom što osetite na prvi takt melodije koju čujete prvi put. Osetite kako vas opušta , kreću žmarci, lagano vas mazi ili imate osećaj kao da vas grli. Muzika je živa jer je u vama bilo koje vrste da je. može da vam izazove razna osećanja. Što jača osećanja izazove to je življa dajete joj svoje otkucaje srca, osmehe, suze, glas do najsitnijeg detalja. Predajete se bez ikakvog otpora i ona vas vodi u drugu dimenziju iz koje se vratite veseliji, odmorniji napunjenih baterija. Osetite kako vam polako klizi po koži i ulazi u svaku poru, menja raspoloženje, izvlači osećanja, tera vas da zatvorite oči i krećete se po ritmu kao po vazduhu ne birajući pokrete. Možete u određenim trenutcima da slušate jednu te istu melodiju iznova i iznova dok vam ne dosadi. Slušate je dok vam ne iscedi i poslednje osećanje koje imate dok je slušate i onda vas ostavi. Prestanete da je slušate i jako retko ili skoro nikad se ne osvrnete na tu melodiju jer vas podseća na nešto što je iza vas. Više vam ne treba.

      Sad nešto razmišljam a šta ako muzika bira nas? Ako uopšte nismo mi ti koji biramo muziku? Ajaoj sad se stvori milion i jedno pitanje. Bolje da ne krećem ali šta ako jeste. Kako ona zna koja nam melodija treba? Kako nas bira? Mislim da sam trenutno u veeelikom rastrojstvu. Kakav nenormalan mozak! Kakvo ludilo! Eeee empatični moji. Bolje da stanem ovde inače ću da vas udavim ovim što mi se trenutno vrzma po glavi.

Нема коментара:

Постави коментар